Loše spavam i zato čujem kad otac ustane da bi se spremio za posao. Znam da će za neki minut ući da me vidi kako spavam. Zapravo, da proveri da li sam došao kući prošle noći. Stajaće bosonog, sa cipelama i čarapama u ruci i gledaće me. Pretvaraću se da spavam.
Čujem kloparanje poklopca na čajniku u prizemlju. Čujem da otac ne doručkuje, čujem kako šparta po kuhinji mučen gasovima. Pre nego što ode na posao, doći će još jednom da me vidi. Želeće da razgovara sa mnom.
Upravo se penje uz stepenice dišući kroz nos. Zastaje. O laktu mu visi prazna manjerka.
Ovo je sin koji me je razočarao. Osećam bol koliko ga volim, a on neće da razgovara sa mnom. Ništa mi ne govori. Čujem uzdah i vidim trptaj njegovih očnih kapaka pre nego što ih podigne. Kad me ugleda, okrene se prema zidu. Njegovo buđenje - uzburkanost pokrivača.
- Budi se, sine. Ja odoh na posao. Gde ćeš ti danas?
- Šta te se tiče?
- Manje se brinem ako znam gde si i šta radiš.
- Sranje.
Ne spavam. Moj otac ne spava. Sirene kola hitne pomoći dovikuju se u noći. Spavam kad se razdani. Tada je bezbedno. Noću čujem puckanje pod očevim bosim stopalima, kada ih podiže sa linoleuma. Prednja vrata dugo podrhtavaju za njim, kad ode.
Srce mi puca zbog mog sina. Već je prepuklo. Zar sam ja kriv što nema žene u kući? Zar sam ja kriv što je onako dobra žena morala da umre? Njegovo mi lice nikad nije bilo mekše nego onda, pošto bih se obrijao. Beba prislonjena uz moj izbrijani obraz. Sada je i njegov obraz kao šmirgla - postao je muškarac. Dok je bio mali vodio sam ga na pecanje. Učio sam ga da veže mrtav čvor, da zabaci udicu. Pokazivao sam mu kako da zategne strunu da riba ne pobegne. Kako da nadmudri ribu. Zeleni autobus odvozio nas je u spokojne dane u Tumu. Zasipao me je pitanjima. I da ga ostavim na miru, slomiće mi srce. Moram da govorim sa njim. Večeras, uz čaj. Ako bude tu.
- Zašto nisi legao? U tvojim godinama... Prošlo je jedan.
- Da ti napravim čaj?
Momak sleže ramenima i seda. Podiže novine između sebe i svog oca.
- Šta si radio napolju do ovog doba?
- Ne opet...
- Odgovori mi.
- Razgovarao.
- S kim?
- Sa drugarima. Idi u krevet, matori. Hoćeš li?
- O čemu razgovarate?
- Ništa posebno.
- Razgovaraj sa mnom, sine.
- O čemu?
Moj sin... On deluje izgubljeno.
Želim da razgovaraš sa mnom onako kako te čujem da razgovaraš sa onima što nam dolaze na vrata. Želim da te čujem da se smeješ sa mnom, kao nekada. Želim da znam šta misliš. Želim da znam zašto ne jedeš više, ništa više od dva-tri zalogaja već mesec dana. Lice ti se izdužilo. Prsti su ti požuteli od nikotina. Iz mrtvih sam te izvukao, a ti sad nećeš ni da razgovaraš sa mnom. Hoću da znam da li si opet u opasnosti.
- O čemu? O...
- Još se nisi obrijao.
- Evo, sada ću. Voda se zagrejala.
- Zašto se briješ uveče?
- Zato što mi se ujutru tresu ruke.
Ruke ti se tresu, matori, zato što si kukavica. Misliš da opasnost vreba iza svakog ćoška. Za doručak dva valijuma, dok ti ostatak zvecka u džepu na putu do posla. Nećeš ni vrata da otvoriš kad neko pozvoni, a da prethodno ne osmotriš kroz prozor spavaće sobe ko je.
Plaši se i od sopstvene senke.
Sine, ti živiš u poklonjenom vremenu. Ja sam ti dao ovo vreme koje sada imaš. Tresle su ti se ruke kada si stigao kući. Prinosio sam ti kašiku do usta tada kad nisi mogao da jedeš a da ne prospeš. Dozvoli mi da te zagrlim oko ramena i kaži mi zbog čega si tako mršav.
Za vikend ću razgovarati s njim.
Teško je zaključiti da li je prenoćio u svom krevetu - uvek je nenamešten. Ima dva dana otkad sam poslednji put video sina, a onda čujem na radiju da je mrtav. Daju njegov opis. Pijem mleko, plačem. Ali on stiže na čaj.
- Zašto mi ne kažeš gde provodiš vreme?
- Zato što nikad ne znam gde sam.
Moja majka je umrla, ali zato imam drugu. On je jedna matora žena. Plakao je. Znam da ne prestaje da se moli za mene. Ranije je okopavao baštu, uzgajao je povrće i cveće za pola ulice. Pecao je. Vodio je i mene na pecanje. Sada samo čeka. Sedi i čeka mene, a bašta je zarasla u korov. Voleo bih da ga ošamarim, da napravim čoveka od njega.
- Jednom sam te pustio i znaš šta se desilo.
- Nemoj opet o tome!
Momak krivi usnu kao da se zakačila na udicu.
Dve godine ni glasa od tebe. Čitao sam o Londonu po novinama, pratio TV-reportaže. Preko izveštačevog ramena zagledao sam ljude na londonskim ulicama. Poznajem te, sine, lakoveran si. Onda mi je doktor telefonirao na posao. Najljubazniji čovek sa kojim sam ikad razgovarao.
- Morao sam da odem i da te pokupim... Kao psa.
Momak podiže novine. Grubo okreće stranice koje pucketaju kao vatra.
Čarape, veš, košulja - zgužvani u plastičnoj kesi. Doktor mi je rekao da će morati da spali sve što je bilo na tebi. Kosa ti je bila duga kao da si devojčica – naterao sam te da je ošišaš. Progovorili smo tek iza Belfasta. U tvom govoru čuo se prizvuk Engleske.
- Danas sam pomislio da si mrtav.
Ti svakog dana misliš da sam mrtav. Živiš u strahu – u strahu od sopstvene smrti. Zaviruješ iza zavesa, radio ti je neprestano odvrnut tako da uguši svaki šušanj koji bi mogao da te uplaši. Vrata - dvaput zaključana. Kad misliš da te ne gledam, držiš se za stomak. Svlačiš se u mraku, iz straha od rođene senke koja pada na roletnu. Noću ležiš sa jastukom preko glave. Držiš sataru uz krevet - pretvaraš se da si zaboravio da je vratiš na mesto.
Miševi su hrabriji od njega.
- Pa nisam mrtav.
- Zašto mi ne kažeš gde ideš?
- Slušaj, matori, nisam ni pipnuo drogu otkad sam se vratio. Je l tako?
- Zašto nemaš devojku kao drugi?
- Jebi ga!
Momak gužva novine, baca ih u ćošak i, besno gazeći po stepenicima, odlazi u svoju sobu. Starac viče za njim, u zatvorena vrata:
- Sram te bilo!
I ponovo plače zureći u tavanicu dok mu se suze slivaju u uši.
Moj sin je prepun mržnje. Prema meni, prema svemu. Dok priča, on pljuje. Kad viče, glas mu postaje piskav kao u žene. Škrguće zubima i koža mu pobeli oko usta, ruke mu se tresu. I to samo zato što ga pitam gde ide. Možda bi trebalo da mu više pokazujem da ga volim. Da brinem o njemu više nego do sada.
Tiho se penjem uz stepenice da mu se izvinim. Sine, izvini. Radim to zato što te volim. Dozvoli mi da te zagrlim i da razgovaramo kao nekad, u autobusu, na povratku iz Tuma. Zašto mi ne dozvoljavaš da ti priđem?
Vrata se širom otvaraju: vidim da pod jastuk gura pištolj. Dugo ga posmatram - crn je i zdepast, otromboljen kao baštenski puž. Sedi moj sin, ruku odjednom praznih, i zuri s mržnjom.
- Zašto me stalno uhodiš, ti radoznalo matoro đubre?
Glas mu je izobličen, oči - izbečene.
- Šta ti je to pod jastukom?
- Nosi se i gledaj svoja posla.
Šutira vrata bosom nogom i zatvara mi ih ispred nosa.
Stojim u mraku, na stepeništu. Moram da se molim za njega. Na kolenima ću se moliti za njega. Možda i nisam video to što sam video. Možda grešim.
Moj sin se odvozi sa nekim na motoru. Noćas neću spavati. Mislim da više nikad neću spavati.
Deset je sati - počinje Dnevnik. Brišem sudove stojeći, kao žena, i gledam vesti dana. Neko zvoni na vrata. Moj dečak otvara, raspojasan. Glasovi u hodniku.
To je moj sin sa prijateljima - razgovaraju. Onako kako to sa mnom nikad ne radi.
Čujem pucanj. Krpa za sudove mi ispada iz ruku. Trčim prema kuhinjskim vratima, u neverici gledam u predsoblje. Osećam čudan miris. Moj sin leži na podu. Glava mu je na poslednjem stepeniku, noge na pragu. Sam je.
Vest dana je stigla na moja vrata. Kuća je otvorena u noć.
Prilazim mu. Dlanovi su mi vlažni.
- Jesi li povređen?
Iz njegovog nosa klizi krv.
Udarili su te, ali nije strašno. Nos ti krvari. Potiljak ti je hladan.
Pridižem glavu mog sina, vidim rupu na njegovom nosu, onde gde ne treba da je ima - između nozdrva.
Sine, dozvoli mi da te zagrlim.
Čujem kloparanje poklopca na čajniku u prizemlju. Čujem da otac ne doručkuje, čujem kako šparta po kuhinji mučen gasovima. Pre nego što ode na posao, doći će još jednom da me vidi. Želeće da razgovara sa mnom.
Upravo se penje uz stepenice dišući kroz nos. Zastaje. O laktu mu visi prazna manjerka.
Ovo je sin koji me je razočarao. Osećam bol koliko ga volim, a on neće da razgovara sa mnom. Ništa mi ne govori. Čujem uzdah i vidim trptaj njegovih očnih kapaka pre nego što ih podigne. Kad me ugleda, okrene se prema zidu. Njegovo buđenje - uzburkanost pokrivača.
- Budi se, sine. Ja odoh na posao. Gde ćeš ti danas?
- Šta te se tiče?
- Manje se brinem ako znam gde si i šta radiš.
- Sranje.
Ne spavam. Moj otac ne spava. Sirene kola hitne pomoći dovikuju se u noći. Spavam kad se razdani. Tada je bezbedno. Noću čujem puckanje pod očevim bosim stopalima, kada ih podiže sa linoleuma. Prednja vrata dugo podrhtavaju za njim, kad ode.
Srce mi puca zbog mog sina. Već je prepuklo. Zar sam ja kriv što nema žene u kući? Zar sam ja kriv što je onako dobra žena morala da umre? Njegovo mi lice nikad nije bilo mekše nego onda, pošto bih se obrijao. Beba prislonjena uz moj izbrijani obraz. Sada je i njegov obraz kao šmirgla - postao je muškarac. Dok je bio mali vodio sam ga na pecanje. Učio sam ga da veže mrtav čvor, da zabaci udicu. Pokazivao sam mu kako da zategne strunu da riba ne pobegne. Kako da nadmudri ribu. Zeleni autobus odvozio nas je u spokojne dane u Tumu. Zasipao me je pitanjima. I da ga ostavim na miru, slomiće mi srce. Moram da govorim sa njim. Večeras, uz čaj. Ako bude tu.
- Zašto nisi legao? U tvojim godinama... Prošlo je jedan.
- Da ti napravim čaj?
Momak sleže ramenima i seda. Podiže novine između sebe i svog oca.
- Šta si radio napolju do ovog doba?
- Ne opet...
- Odgovori mi.
- Razgovarao.
- S kim?
- Sa drugarima. Idi u krevet, matori. Hoćeš li?
- O čemu razgovarate?
- Ništa posebno.
- Razgovaraj sa mnom, sine.
- O čemu?
Moj sin... On deluje izgubljeno.
Želim da razgovaraš sa mnom onako kako te čujem da razgovaraš sa onima što nam dolaze na vrata. Želim da te čujem da se smeješ sa mnom, kao nekada. Želim da znam šta misliš. Želim da znam zašto ne jedeš više, ništa više od dva-tri zalogaja već mesec dana. Lice ti se izdužilo. Prsti su ti požuteli od nikotina. Iz mrtvih sam te izvukao, a ti sad nećeš ni da razgovaraš sa mnom. Hoću da znam da li si opet u opasnosti.
- O čemu? O...
- Još se nisi obrijao.
- Evo, sada ću. Voda se zagrejala.
- Zašto se briješ uveče?
- Zato što mi se ujutru tresu ruke.
Ruke ti se tresu, matori, zato što si kukavica. Misliš da opasnost vreba iza svakog ćoška. Za doručak dva valijuma, dok ti ostatak zvecka u džepu na putu do posla. Nećeš ni vrata da otvoriš kad neko pozvoni, a da prethodno ne osmotriš kroz prozor spavaće sobe ko je.
Plaši se i od sopstvene senke.
Sine, ti živiš u poklonjenom vremenu. Ja sam ti dao ovo vreme koje sada imaš. Tresle su ti se ruke kada si stigao kući. Prinosio sam ti kašiku do usta tada kad nisi mogao da jedeš a da ne prospeš. Dozvoli mi da te zagrlim oko ramena i kaži mi zbog čega si tako mršav.
Za vikend ću razgovarati s njim.
Teško je zaključiti da li je prenoćio u svom krevetu - uvek je nenamešten. Ima dva dana otkad sam poslednji put video sina, a onda čujem na radiju da je mrtav. Daju njegov opis. Pijem mleko, plačem. Ali on stiže na čaj.
- Zašto mi ne kažeš gde provodiš vreme?
- Zato što nikad ne znam gde sam.
Moja majka je umrla, ali zato imam drugu. On je jedna matora žena. Plakao je. Znam da ne prestaje da se moli za mene. Ranije je okopavao baštu, uzgajao je povrće i cveće za pola ulice. Pecao je. Vodio je i mene na pecanje. Sada samo čeka. Sedi i čeka mene, a bašta je zarasla u korov. Voleo bih da ga ošamarim, da napravim čoveka od njega.
- Jednom sam te pustio i znaš šta se desilo.
- Nemoj opet o tome!
Momak krivi usnu kao da se zakačila na udicu.
Dve godine ni glasa od tebe. Čitao sam o Londonu po novinama, pratio TV-reportaže. Preko izveštačevog ramena zagledao sam ljude na londonskim ulicama. Poznajem te, sine, lakoveran si. Onda mi je doktor telefonirao na posao. Najljubazniji čovek sa kojim sam ikad razgovarao.
- Morao sam da odem i da te pokupim... Kao psa.
Momak podiže novine. Grubo okreće stranice koje pucketaju kao vatra.
Čarape, veš, košulja - zgužvani u plastičnoj kesi. Doktor mi je rekao da će morati da spali sve što je bilo na tebi. Kosa ti je bila duga kao da si devojčica – naterao sam te da je ošišaš. Progovorili smo tek iza Belfasta. U tvom govoru čuo se prizvuk Engleske.
- Danas sam pomislio da si mrtav.
Ti svakog dana misliš da sam mrtav. Živiš u strahu – u strahu od sopstvene smrti. Zaviruješ iza zavesa, radio ti je neprestano odvrnut tako da uguši svaki šušanj koji bi mogao da te uplaši. Vrata - dvaput zaključana. Kad misliš da te ne gledam, držiš se za stomak. Svlačiš se u mraku, iz straha od rođene senke koja pada na roletnu. Noću ležiš sa jastukom preko glave. Držiš sataru uz krevet - pretvaraš se da si zaboravio da je vratiš na mesto.
Miševi su hrabriji od njega.
- Pa nisam mrtav.
- Zašto mi ne kažeš gde ideš?
- Slušaj, matori, nisam ni pipnuo drogu otkad sam se vratio. Je l tako?
- Zašto nemaš devojku kao drugi?
- Jebi ga!
Momak gužva novine, baca ih u ćošak i, besno gazeći po stepenicima, odlazi u svoju sobu. Starac viče za njim, u zatvorena vrata:
- Sram te bilo!
I ponovo plače zureći u tavanicu dok mu se suze slivaju u uši.
Moj sin je prepun mržnje. Prema meni, prema svemu. Dok priča, on pljuje. Kad viče, glas mu postaje piskav kao u žene. Škrguće zubima i koža mu pobeli oko usta, ruke mu se tresu. I to samo zato što ga pitam gde ide. Možda bi trebalo da mu više pokazujem da ga volim. Da brinem o njemu više nego do sada.
Tiho se penjem uz stepenice da mu se izvinim. Sine, izvini. Radim to zato što te volim. Dozvoli mi da te zagrlim i da razgovaramo kao nekad, u autobusu, na povratku iz Tuma. Zašto mi ne dozvoljavaš da ti priđem?
Vrata se širom otvaraju: vidim da pod jastuk gura pištolj. Dugo ga posmatram - crn je i zdepast, otromboljen kao baštenski puž. Sedi moj sin, ruku odjednom praznih, i zuri s mržnjom.
- Zašto me stalno uhodiš, ti radoznalo matoro đubre?
Glas mu je izobličen, oči - izbečene.
- Šta ti je to pod jastukom?
- Nosi se i gledaj svoja posla.
Šutira vrata bosom nogom i zatvara mi ih ispred nosa.
Stojim u mraku, na stepeništu. Moram da se molim za njega. Na kolenima ću se moliti za njega. Možda i nisam video to što sam video. Možda grešim.
Moj sin se odvozi sa nekim na motoru. Noćas neću spavati. Mislim da više nikad neću spavati.
Deset je sati - počinje Dnevnik. Brišem sudove stojeći, kao žena, i gledam vesti dana. Neko zvoni na vrata. Moj dečak otvara, raspojasan. Glasovi u hodniku.
To je moj sin sa prijateljima - razgovaraju. Onako kako to sa mnom nikad ne radi.
Čujem pucanj. Krpa za sudove mi ispada iz ruku. Trčim prema kuhinjskim vratima, u neverici gledam u predsoblje. Osećam čudan miris. Moj sin leži na podu. Glava mu je na poslednjem stepeniku, noge na pragu. Sam je.
Vest dana je stigla na moja vrata. Kuća je otvorena u noć.
Prilazim mu. Dlanovi su mi vlažni.
- Jesi li povređen?
Iz njegovog nosa klizi krv.
Udarili su te, ali nije strašno. Nos ti krvari. Potiljak ti je hladan.
Pridižem glavu mog sina, vidim rupu na njegovom nosu, onde gde ne treba da je ima - između nozdrva.
Sine, dozvoli mi da te zagrlim.
